Св. Аурелије Августин

(354. Тагаста- 430. Хипон)

“Не иди ван, окрени се себи у себи самога; у унутрашњости човека станује истина”
(“noli foras ire, in te ipsum redi; in interiore homine habitat veritas”)

Припадао је секти манихејаца (Манихеизам – учење о паралелизму два принципа – добра и зла)
После пада под утицај скепсе, да би период сумње завршио својеврсном исповешћу, што је описао у свом делу “Исповести” – аутобиографско дело, тема књиге је брига за своју личну судбину.

Пут вере

Августин се занимао за проблем оправдања вере, не само у религијском смислу (fides religiosa), већ и вере у смислу поверења, уверености, веродостојности (credere)
У “Исповестима” износи анализу својих лутања и јада се да се толико дуго пробијао ка истини путем сазнања, превладавајући многе препреке, док је могао доћи до свега краћим путем праве вере.

Критика паганске вере

Августин одбацује римски политеизам и античка учења о Богу сматрајући да су то сујеверја. Осуђује жртву у римским култовима као неморалну, ритуале сматра аморалним (између моралног и неморалног) и пита се какви су то Богови који се наслађују проливањем крви, вршењем прељуби…

Credo ut intelegiam

Он веровање (credere) не супротставља мишљењу (cogito), већ разумевању (intelegere). Вера је мишљење нарочите врсте, али није свако мишљење вера.
Какав је однос између вере и разумевања? По вредности, прва је умна спознаја, а временски вера. Августин заступа концепцију компромиса двоструке хијерархије: “Вера је пре разумевања, али испод њега”. Нпр. изучавање наука: настава почиње примањем на веру учитељевих речи, да би ученик тек касније почео да разуме оно што је поверовао. “Једно је кад верујемо ауторитету, а друго је када верујемо разуму”.
Вера као опште доступно, као скраћено знање је припрема за разумевање. Ипак, постоји још једна битна димензија односа вере и разума, јер постоји природна и историјска ограниченост људског разума која веру чини неопходном. “Оно што разумем, томе и верујем, али није да све чему верујем, ја разумем… стога, мада многе предмете не могу знати, знам да је корисно веровати им”. (De magistri)
Св. Аурелије Августин даје следећу класификацију:
1. Предмети који су доступни само вери никада нису доступни разумевању (то су историјски догађаји и истине који због неповратности времена не допуштају разумевање).
2. Предмети наспрам којих је вера истоветна са разумевањем (истине логике и математике, уверења настала непосредним увиђањем у самом разуму).
3. Предмети до чијег разумевања је могуће доћи само путем вере (религијске истине).
Тако Августинова формула гласи: Credo ut intelegiam. (Верујем да бих разумео). Ово је лајт-мотив целокупног његовог и каснијег средњовековног теолошког рационализма. Овим ставом се не изражава само тежња да се разум стави у службу вере, већ и наука у службу религије, тј. омогућила је схоластичко повезивање филозофије и теологије и благонаклон став према научном истраживању.
Науке се разматрају као искључиво примењене на библијску егзегетику (тумачење). Математика служи објашњавању библијских бројева, физика и астрономија – библијске космогоније, биологија за регистровање библијских створења-препотопских.

Истина

Августин сматра да знању истине не треба тежити само из академских разлога, већ да је сазнање истине услов трајне људске среће и блаженства.
Ова веза између истине и морала треба да се сагледа у контексту веродостојности (извесности – certitudo)
Након слома своје вере у манихејство, замало је запао у академски скептицизам. Али, у свом делу “Contra Academicos” показује да ми имамо извесност бар о неким чињеницама. На тај начин превладава скептицизам који је по њему најподмуклији, од свих догматизама, јер парализује саму жељу да се тражи истина и подрива основе морала.
Августин показује да су бар скептици сигурни у неке истине
Од две искључујуће могућности, једна мора да буде истинита нпр. ”свет је коначан или бесконачан” => начело противречности
Исто тако Августин наводи да могу да се преварим у опажању да неке ствари постоје, али сам сигуран у своју импресију, опажај тих ствари. (C.Acad.): “Све што опажам јесте истинито, јесте онако како опажам. Што год опажам, и у јави и у сну, то је истинито” . Као и Епикур, Августин сматра да лаж произлази из суђења (она је у суду).
Наведени формални аргументи своде се на следеће : НЕ МОЖЕ СЕ ТВРДИТИ ДА ЈЕ ЗНАЊЕ ИСТИНЕ НЕМОГУЋЕ, НЕ УПАДАЈУЋИ У ПРОТИВУРЕЧНОСТ СА САМИМ СОБОМ. => Ако тврдим да је знање истине немогуће и моје је тврђење истинито, онда тиме поричем и само моје тврђење. Оно што тврдим универзално једним ставом поричем самим тим ставом. (Раселов парадокс)
Питање могућности (извесног знања) може бити дато само у оквиру НООЛОГИЈЕ. Форма и метод ноологије јесте самосазнање и интроспекција. Дакле, за сазнање предмета, потребно је да сазнање и сазнатљиво буду исте или сродне природе ( подударање субјекта и објекта)
То није увлачење предмета у сферу субјективности, већ непосредно виђење; сама сумња коју субјект доживљава, наспрам извесног знања себе, служи као потврда те могућности. “Нико не може сумњати да живи. Ако сумња сумња од датог тренутка. Онда памти; ако сумња да сумња, разуме да сумња; ако сумња, жели увереност; ако сумња зна да не зна; ако сумња, онда суди да се не сме слагати непотребна”…Свако, ко схвата себе као онога који сумња, схвата нешто истинито…” (De vera religione)
У свом главном делу “Confessiones” (Исповести) доказује немогућност самозаваравања “Si fallor sum” (Ако се варам јесам) . “Ако се варам, то је зато што постојим, јер онај ко не постоји, не може се ни варати” – овде су садржане две дедукције:
- I дед.) немогуће је варати се непостојећи; ја се варам; => ја постојим
- II дед.) ко се у нечему вара, тај постоји; ја се варам у томе да постојим; => ја постојим
Августин не запажа да је у судовима изговореним о ономе ко суди, увек имплицитно садржана констатација његовог постојања (САМОРЕФЕРЕНЦИЈАЛНИ ИСКАЗИ). Судови су дескрипције његовог егзистенцијалног стања. Ја се варам – мешање логичког и семантичког нивоа; логички износи једно тврђење, семантичким се износи дескрипција постојања онога који суди.
Истина као супстанција: у другој књизи “Монолога”, Августин говори о истини као о нечему супстанцијалном (постоји по себи). Тако истина не зависи од постојања људског сазнања предметног света и логике, већ логика зависи од истине – не проверава се истина логиком, већ логика истином. Истина се схвата као супстанца логичких закона у којој ти логички закони имају своје биће, из којег се оно, посредством разума, пројектује на предметни свет. Та хипостазирана истина је Бог, чијом светлошћу се испуњава разум човека пуштајући га да суди истинито – Илуминација
Постојање Бога је као апсолутна истина, последњи ослонац веродостојног (извесног) сазнања.

Држава божија

Исти морални закон важи и за државе и за појединце.
Држава неће бити стварно морална, ако није хришћанска, а оно што људе чини добрим грађанима јесте хришћанство.
Сама држава као инструмент силе је неопходна подразумевајући и чињеницу првобитног греха и његове последице
Из овога проистичу две последице:
1. Хришћанска црква упућује на њена властита, небеска начела (догме), њена мисија је да делује на земљи као небо; црква треба да прожима државу својим начелима.
2. Црква је савршено друштво и надређена је држави, јер ако држава мора да узима начела од ње, не може да буде изнад ње.

Креационизам

Creatio ex nihilo (стварање ни из чега) – оно из чега Бог ствара свет нема ни вид ни форму – ништа. То ништа никако није нека безоблична материја, јер је и она нешто, а као нешто створена је од Бога из нечега што је било ништа.
Кад је у питању креационизам, Августин хоће да помири две концепције из Библије: из књиге Ecclesiasticus (Црквеница) и књиге Постања.
У Црквеници се каже: “Онај што вечно живи створио је све ствари заједно”, а у књизи Постања имамо хронолошко настајање (нпр. петог дана настале су рибе и птице).
По Августину, Бог је створио материју заједно са формом, а притом Бог није био узрок свих ствари као код Томе Аквинског, већ Бог ствара семене логосе из којих настају појединачне ствари.
На основу ове концепције он је помирио две концепције настајања у Библији: Бог ствара све ствари одједном, али латентно, невидљиво (у клицама, потенцијално настајање- Књига Црквеница) – када се говори о актуалном довршењу, онда је тај опис настајања дат у књизи Постања.