Хераклит Сократ Платон Аристотел Августин Декарт Спиноза Кант Хегел Маркс Ниче Ками

milos-rastovic_filozofi_aristotel-1

АРИСТОТЕЛ

(384 п.н.е. – 322 п.н.е.)

„Сви људи теже знању према својој нарави“

milos-rastovic_filozofi_aristotel-2Аристотел је пореклом са севера Грчке, из града Стагире на Халкидику наспрам Свете Горе. Његов отац Никомах био је лекар, по легенди је припадао реду Асклепиада названом тако по митском оснивачу хеленске медицине Асклепију, тесалском кнезу. Аристотелов отац је као лекар живео на двору македонског краља Аминта, деде славног освајача Александра Македонског. Аристотел се родио 384. године старе ере, што значи да је био више од четрдесет година младји од Платона. Живео је шездесет и две године. Као седамнаестогодишњак допутовао је у Атину ради стицања образовања, јер су у Атини и целој Хелади тада биле на гласу две школе: Исократова школа реторике и политике и Платонова Академија. Аристотел је прво учио код Исократа, па је убрзо прешао у Академију, што се показало судбоносним за његов животни пут. Остао је у Академији двадесет година, најпре као ученик, а потом као активни сарадник. После Платонове смрти, напустио је Атину и отпутовао најпре у Малу Азију, а потом у Пелу, на двор Филипа Македонског, где је око две године био васпитач тринаестогодишњег Александра, будућег македонског и панхеленског императора.

Двадесет година после напуштања Атине, Аристотел се вратио у тај град да би у њему (335. год.) основао сопствену школу названу Ликеј, по истоименом гају где је школа била смештена. Школа је била отприлике један сат хода удаљена од Академије и налазила се на другом крају Атине, негде у близини храма Зевса Олимпијског. Данас нема од ње никаквих трагова јер је на том месту изграђено стамбено насеље модерне Атине, док је простор где је била смештена Академија очуван слободним и може се и данас видети. Аристотеловом повратку у Атину претходила је чувена битка код Херонеје у Бојотији где је 338. год. под командом Филипа Македонског (Александровог оца) македонска војска поразила Атињане и Тебанце. Тај догађај означио је надолазак нове панхеленске епохе у којој су грчке градске републике једна по једна изгубиле политичку самосталност, постајући делови велике панхеленске империје под вођством македонских краљева. Стварање панхеленске империје било је у основи противно Аристотеловој политичкој филозофији у којој се заступало гледиште да је градска република понајбољи облик државне заједнице.

milos-rastovic_filozofi_aristotel-politikaАристотелови списи су многобројни и опште им је обележје да се, за разлику од Платонових списа који су по садржају тематски а по форми дијалошки и драмски, оријентишу ка образовању филозофских дисциплина. Ове дисциплине све заједно обликоване су тако да сачињавају систем целокупног знања. Истина, Аристотел је – вероватно док је још био члан Академије – писао дијалоге, по угледу на свог учитеља Платона; али, ови дијалози су изгубљени, сачувани су само њихови наслови и известан број фрагмената. Наслови појединих Аристотелових дијалога исти су као и наслови појединих Платонових дијалога (Државник, Софист, Симпосион, Менексен), док су у другим случајевима оригинални (Протрептикос, О филозофији). Што се осталих списа тиче, сигурно је да они нису у сваком појединачном случају били груписани на начин како се то чини у модерним временима. У Аристотеловој књижевној заоставштини било је три врсте списа: прво, списи мање или више популарног карактера којима је сам Аристотел дао дефинитивну форму; друго, збирке материјала од којих су тек имале да се обликују расправе; треће, списи којима је сам Аристотел дао облик својеврсних и углавном довршених уџбеника за поједине дисциплине филозофије.

По његову учењу највиша је од свих знаности „прва филозофија“ (послије названа метафизиком) јер проучава биће уколико је биће, те открива да оно по себи има разна, то јест аналогна значења (биће као категорије: супстанција и њених девет акцидената; биће као збиља и као могућност; биће као истинито). Саставни и највиши део „прве филозофије“ јест теологија. Она проучава божански нус или „Ум“, који је „Први Покретач“ свеукупне збиље. Објашњавајући гибање и настајање као пријелаз супстанције, не из небића у биће, него из бића као могућност у биће као збиљност, Аристотел даје један од најважнијих одговора на средишњи проблем грчке филозофије. Тај пријелаз омогућују метафизичка начела материје (могућност неке ствари) и форме (остварење те могућности), које у осјетном свету не постоје одвојено, него тек заједно творе конкретну супстанцију. Гибање се, дакле, догађа тако да могуће биће постаје стварно и стварно могуће, што нема краја, због чега је свет вечан. Али, да би се оно потпуно објаснило, потребни су још творбени и финални узрок, као и Први Узрок, који је сам непокретан и стога само један. Он је чиста форма и чиста збиља (схваћена као чисто мишљење јер је мишљење највиши облик постојања), дакле, најсавршеније биће, то јест Бог. Он се за свет, који му је сувечан и нестворен, не занима, нити га мисли, него га покреће на начин финалног узрока. Човек има удела у тој божанској збиљи по свом уму, који је стога бесмртан. Али, Аристотел не објашњава довољно у каквом је односу ум, који он назива и активним, према осталим деловима људске душе (коју схваћа као форму тела) и према божанском нусу.

milos-rastovic_filozofi_aristotel-3Што се државе тиче није се слагао са Платоновом „Државом“ (Платон је замислио државу, ово је корен данашње УТОПИЈЕ, која би функционисала перфектно). Аристотел каже:

„Драг ми је Платон, али ми је истина дража!“

(„Amicus Plato, sed Amicus veritas est!“)

Пошто је Аристотел рационалиста он Платоново схватање одбија. Људе замишља у заједници:

„Ко мисли да може да живи сам и нема потребу за другима или је Бог или је звер“

„Човек је зоон политикон“

Створио је неку своју идеју о држави и односима у њој (мада ја мислим да то схватање не важи за данашње државе). Аристотел каже: „Човек треба да се попне на брдо и његов видокруг треба да буде држава. Сврха државе је срећан живот“ (ово ми се свиђа, мада је неоствариво). Тако би неки скуп свих тих државица чинио хармонију „велике државе“ (зато кажем да ово данас не ваља). Што се тиче златне средине, мислим да нема о чему да се говори, једноставно држи се средине (ни пре много, а ни пре мало). По њему је то услов за срећан живот.

„Буди оно што јеси ако ћеш да будеш срећан…“

milos-rastovic_filozofi_aristotel-4

„Аристотел посматра бисту Хомера“ Рембрант 1653 год., Метрополитен

За разлику од Платона чија су скоро сва дела сачувана, Аристотел је био систематичар мада није сачувано ни пола његових дела.

Он има предивну етику (Никомахова етика је једно од најзначајнијих етичких списа у историји филозофије) и наводи гомилу дивних ствари у понашању, кад би се само поштовала његова етика, људи би генерално били много бољи.

Он није потпуни реалиста како се иначе мисли. Он критикује Платона и његове идеје због тога што су несазнатљиве за човека; он не негира идеје, али каже да човек ствари не види на такав начин и да оне морају бити прилагођене човеку. Он је први присталица релативизма да тако кажемо, с тим што је био довољно мудар да зна да постоји права објективност изван човека на којој почива космос, али да људи то виде друкчије.

Тековине грчке цивилизације су умногоме прецењене. Резултати до којих су дошли неГрци се поричу у корист грчких филозофа. Било је веома финих Грка (нпр. Зенон), али је њихов утицај на филозофску мисао током времена опадао у корист људи као што је то био Аристотел. Стога, слободно могу рећи да је он био непревазиђени филозоф свог времена.

milos-rastovic_filozofi_aristotel-5

Ученик Никола Митић IV-5 (2005/06)
Средња техничка школа, Сомбор

Уколико имате рад о неком филозофу из листе, или ако желите да пошаљете занимљив коментар, садржај који пошаљете може бити објављен на овој веб страници...

Поља која су обавезна обележена су звездицом *

Молимо Вас одаберите из листе име филозофа о ком шаљете текст или коментар

Приложите документ.

Величина документа не сме бити већа од 5MB, а дозвољени типови датотека су PDF, DOC, DOCX i TXT.

У поље испод унесите код са слике: captcha