ИМАНУЕЛ КАНТ
(1724 – 1804)
“Поступај тако да човечност у својој личности, као и у личности сваког другог човека, увек узимаш и као циљ, а никада само као средство”
Имануел Кант је рођен у источнопруском граду Кенигсбергу у пет сати ујутру 22. априла 1724. године. Био је четврто од деветоро деце, од којих је троје умрло у раном детињству. Његова мајка Ана Регина, умрла је када је Канту било 13 година. Кант је осећао велику захвалност према мајчиној љубави и подучавању. Она је прва препознала његове интелектуалне дарове. Његов отац, Јохан Георг, који је био седлар, умро је када је Кант имао 22 године.
Између 1732. и 1740. Кант је похађао приватну пијетистичку установу Цоллегиум Фридерицианум, уз подршку породичног пастора Франца Алберта Шуца, који је био управник школе. (Пијетисти су сматрали да хришћанска вера није скуп доктринарних ставова, већ живи однос са богом). Упркос пијетистичком истицању интуитивног искуства, његове присталице стављале су велики нагласак на религијске обреде. Иако је чувао успомену на пијетизам својих родитеља и гајио поштовање према њиховој традиционалној пијетистичкој смирености и озбиљности, Кант је осећао само презир према званичној верзији пијетизма са којом се сусрео у школи. Касније је Кант, делимично под утицајем рационалне филозофије, у начелу био против религијских обреда. Кант изјављује: “Никакав формалан израз вере, никакво позивање на света имена, нити пак било какво одржавање религијских обреда, не може нам помоћи да задобијем спасење.”
У времену првих година студирања Кант је био сиромашан, иако је од појединих колега примао новчану надокнаду за помоћ коју им је пружао у раду. Кант је студирао у Кенигсбергу, али се не зна тачно шта. 1747. године због економских разлога напустио је Кенигсберг и у локалним местима радио је као кућни учитељ. За себе је изјавио да је био најгори кућни учитељ на свету. 1754. се вратио у Кенигсберг, а 1755. стекао право да држи предавања као приватдозент. Прво предавање је одржао у кући једног професора 1755. године пред великим бројем студената. Плату професора почео је да прима тек 1770. Кант је предавао широк распон предмета. У једном писму 1759. Кант је дао меланхоличну слику свог живота, али је такође познато и то да се скоро свако вече бавио друштвеним активностима. Пошто је често ручао са официрима био је ангажован да официре подучава математици, физичкој географији и фортификацији.
У периоду од 1746. до 1770. Кант је покушао да одбрани метафизику од критика које су произилазиле из развоја науке. Затим је утврдио да није у стању да оправда рационалистичке методе коришћене у метафизици, па је чак почео да доводи у питање и саму метафизику. Тада је одлучио да формулише свој појам метафизике и томе примерену методологију. То је и учинио у своје три Критике: Чистог ума, Практичног ума и Моћи суђења.
Период од 1770. до 1780. познат је као ”деценија ћутања”. У том периоду је Кант врло мало објављивао. Током тих година Кант се трудио да оствари своје идеје. Прва критика, Критика чистог ума, објављена је тек 1781. године иако је Кант мислио да ће је завршити много раније, 1772. године. У три текста из периода критичке филозофије која су објављена између 1781. и 1790. Кант приписује души различите атрибуте, од којих је сваки способност по себи. То су: сазнајна моћ, етичка и морална жудња и осећања. Свака од ових моћи одговара једној од три критике: Критици чистог ума одговара сазнање, Критици практичног ума одговара жеља, Критици моћи суђења одговара осећање.
Кант је постао водећа фигура међу онима који су се залагали за преиспитивање статуса филозофије на универзитету у Кенигсбергу. Да би стекао положај професора, Кант је морао да напише тезу: О форми и принципима чулног и интелигибилног света. Ова теза је била од изузетног значаја јер је сумирала постигнућа из 50- тих и 60-тих и припремила терен за “Критику чистог ума“.
У својим средњим позним годинама Кант је сваки дан имао госте на ручку. Гости су били људи из високог ранга: генерали, аристократе, трговци, директори банака. Кантов ручак састојао се од три оброка након којих је следио сир. Лети је ручавао поред отворених прозора који су гледали у врт. Пио је црно вино након којег је пио бело да би ублажио оштро дејство црног вина.
Кант је браћи и сестрама обезбедио издржавање али, је гледао да се држи подаље. Није их видео 25 година све до своје последње болести, када га је једна од сестара неговала у постељи. Његов живот током тих година био је крајње уредан. Доручковао би у пет а јутро би провео у писању или предавању. У 12.15 би ручао. Током већег дела живота је после ручка одлазио сам у шетњу. Та шетња се одвијала по тако прецизном временском распореду да су становници Кенигсберга могли према њој да подесе сатове. Пошто би завршио са шетњом Кант би до десет сати увече читао. Кант је био фанатично заокупљен физичким здрављем, како својим, тако и других људи. Ужасавао се телесних течности и трудио се да се никада не зноји. Ако би током најспарнијих летњих ноћи на његовој ноћној кошуљи остао и најмањи траг зноја о томе је говорио као о инциденту који га је дубоко шокирао. Кантова спаваћа соба се никада није грејала, чак ни по најхладнијем времену, али се у његовом радном кабинету током свих годишњих доба одржавала температура од 35 степени.
Кант је 1. октобра 1794. године добио писмо са својеручним потписом краља, у коме га прекоравају због ”злоупотребе” филозофије ”ради извртања и омаловажавања многих главних основних учења Светог писма и хришћанства” и упозоравају да ће доспети у краљеву немилост, те да не чини никаква слична огрешења јер ”иначе може неизоставно очекивати по поновљеној непослушности , непријатне последице ”. Одбацио је оптужбе да је у свом учењу на било који начин судио Библији и хришћанству. Није се више упуштао у расправу о стварима религије. Пошто му је било забрањено да расправља о религији, Кант је наставио да објављује радове о држави и питањима права и слободе: Вечни мир, 1795.; Метафизика морала, 1797.; Спор међу факултетима, 1798.; који се односи на Француску револуцију.
Кант је оболео од церебралне артериосклерозе. Почео је да заборавља недавне догађаје, иако се прецизно сећао догађаја из даље прошлости и умео је да понови дуге одломке поезије. Поред тога, патио је од чудних халуцинација у вези са електрицитетом. Кант је изгубио сваку прецизну представу о времену и постао је нестрпљив према послузи. Године 1802. отпустио је дугогодишњег слугу Лампеа. Разлози за тај поступак остају нејасни, иако има основа за веровање да је узрок био сексуално узнемиравање. Приближавањем зиме 1802. Кант се жалио на болове у стомаку. Имао је тешкоће са спавањем и ужасавао се сопствених снова. У пролеће 1803. почео је да губи апетит, убрзо је наступило и погоршање вида. Још увек је повремено био у стању да одговори на питања у вези са филозофијом и науком. Постепено је, међутим, губио способност да комуницира са људима, па чак и да их препознаје.
Кант је умро 12. фебруара 1804. године, само два месеца након 80- тог рођендана. Слава му је обезбедила државну сахрану у катедрали у Кенигсбергу, у којој су присуствовали достојанственици из читаве Пруске.
“Са сваком ствари коју си пропустио, нешто си добио. Са сваком ствари којом добијеш нешто си изгубио”
Кантов споменик