Хераклит Сократ Платон Аристотел Августин Декарт Спиноза Кант Хегел Маркс Ниче Ками

milos-rastovic_filozofi_platon-1

ПЛАТОН

(428 п.н.е. – 328 п.н.е.)

„Свака душа тежи добру и поради њега Чини све што Чини.“

milos-rastovic_filozofi_platon-2Разне податке нам је традиција оставила о Платону. Али, кад се испитају изблиза, највећи број њих изгледа као да је добијен накнадно, из Платонових текстова, пре него из саме историје.

Разни подаци су нам остали о месту и години рођења Платона. Већ је антика била свесна огромног значаја и вредности његовог дела, па су нам различити аутори оставили различите, не увек сагласне податке. Према Фаворину, Платон (Platwn) је рођен на Егини, у кући сина Талеса, првог између седам мудраца који рачунамо у филозофе. Такво место рођења би требало да оснажи Платонову важност. Према Аполодору, кога радије следи традиција, родио се у Атини, односно на Колити, близу Атине. Аполодор још каже да се родио током треће године 87. олимпијаде, на 7 дан месеца таргелиона, што би одговарало 21. мају 429. године пре н.е., а што би се, с једне стране, по дану, поклопило са даном рођења Аполона, према религијском календару Атињанина, односно, с друге стране, по години, са смрћу Перикла. Ове конциденције требало би да нагласе симболичну вредност рођења и каснијег значаја нашег филозофа. Постоје и други датуми: Александријска хроника даје прву годину 89. олимпијаде, што је 424. година, Еусебије 4. годину 88 олимпијаде, тј. 425. годину, Аполдор, Плутарх, Апулеј и Хермодор прва година 88. олимпијаде, тј. 428. годину, Атенеј трећу годину 87. олимпијаде, 430. годину. Ако је тачно да је Платон рођен исте године кад је умро Перикле, онда је то година 429, односно, можда тачније, 428. будући да је Перикле умро у јесен, а Платон се родио крајем пролећа (античка година је почињала средином јула). Година 348/7. се најчешће узима за годину Платонове смрти, а како се сматра да је живео 81 годину (што не мора бити до краја извесно, јер би та бројка могла бити квадрат броја девет, а ова броја три, бројке која је имала значајну симболику у антици, посебно код питагорејаца), онда се уназад рачуна и година рођења. Сматра се да су Платонови родитељи били Аристон и Периктиона, или Потона, да је имао два брата, Адеманта и Глаукона, сестру Потону, а да му је право, првобитно име било Аристокле, према деди. Каснији аутори, укључујући и Диогена Лаертија, који му посвећује читаво једно поглавље од десет у својим „Животима и учењима чувених филозофа“, кажу да је надимак Платон добио касније, било услед свог широког стила писања, било услед свог широког чела, било услед широких плећа. Наводно је у младости писао песме и трагедије, али је, чувши Сократа испред Дионисовог позоришта под Акропољем, спалио своје књижевне покушаје и одлучио да се бави филозофијом.

Платон је био непосредни Сократов ученик. После његове смрти путовао је по тада познатом свету. Био је код питагорејаца у Италији, а посетио је и Египат. По повратку у Атину, основао је прву праву филозофску школу Старе Грчке која се звала Академија.

milos-rastovic_filozofi_platonova-akademija

Написао је пуно дијалога. Неки носе имена по учесницима и славним софистима као „Федон“, „Протагора“, „Горгија“, „Парменид“, „Теетет“ а други по теми или прилици у којој су одржани, као „Држава“, „Закони“, „Софист“, „Гозба“. Сваки дијалог посвећен је једном питању које Сократ (осим у дијалогу „Закони“) расправља заступајући Платонове ставове, који опет сигурно нису далеко ни од ставова његовог учитеља, самог Сократа.

Платон је желео да новим аргументима оснажи Сократов став о једном исправном етичком поретку и једној истини. У ту сврху смислио је онтолошку поделу стварности где је видљивој стварности додао посебну невидљиву и духовну стварност – Свет Идеја.

Платон је потомак једне од атинских племићких породица, којој је по мајци шест генерација уназад припадао атински законодавац, песник и један од „седморице мудраца“ – Салон. По очевој породичној линији, говорило се да је Платонов далеки предак био легендарни атински краљ Кодрус. Посто се дан Платоновог рођења поклапао са празником рођења Аполона делфијског, створен је у потоњим временима мит да је Аполон био прави Платонов отац.

milos-rastovic_filozofi_platon-i-sokratЊегови антички биографи кажу да се Сократу придружио као двадесетогодишњи младић, да је пре тога писао трагедије и хтео да учествује у такмичењу трагичких песника, али да је, присуствујући по први пут једном сократском разговору, спалио своје трагедије. После Сократове смрти, кажу исти биографи, придружио се Хераклитовом следбенику Кратилу, а слушао је излагања и једног Парменидовог следбеника. Тврди се, такође, да је путовао у северну Африку и Јужну Италију и да је тамо изучавао математику и обавештавао се о питагорејском учењу. Тврдња да је путовао у Египат и разговарао са египатским свештеницима не може се узимати као превише веродостојна; тако нешто је приписивано готово свим славним људима, јер се веровало да су египатски свештеници били чувари најстарије мудрости. Али, о Платоновим путовањима на Сицилију сведоче његова писма, којих што аутентичних, што сумњиве аутентичности има 13 на броју. Библиотекар александријске библиотеке Трасил средио је Платонову књижевну заоставштину, поделивши је на девет тетралогија, по угледу на раније (у Платоново и Сократово време) уобичајено груписање дела трагичких песника. У свакој тетралогији била су по четири засебна дела. На тај начин, Трасилово издање Платонових сабраних дела обухватило је укупно 36 списа: 35 дијалога и 13 писама уврштених у једну целину. Касније се показало да један од дијалога – Епиноми (Додатак Законима), није написао Платон, већ неко од његових следбеника. Остало је дакле 34 дијалога, од којих вероватно још неки нису аутентични. Неизвесно је да ли наслови тих дијалога потичу од самог Платона, или од Трасила, који је највероватније додао и поднаслове, на пример: Држава или О правичности, Федон или О души, Гозба или О љубави, и сл. Наслови су давани претежно према именима личности које учествују у дијалогу (Протагора, Горгија, Федон, Тимај, Федар, и сл.), али и према предмету (Апологија, Држава, Закони), а врло ретко према неком догађају, па и тада се имао у виду догађај који се може неограничени број пута понављати (Симпосион = Гозба). Диоген Лаертије тврди да је Платон први почео да пише дијалоге, мада су други стари писци то порицали. У сваком случају, Платон је био и остао ненадмашан у тој врсти филозофског истраживања. Његови ранији дијалози имају израженију драмску форму од старијих, а сви су углавном средњег или мањег обима, изузев Државе и Закона који су прилично обимна дела.

Платон је био велики хеленски филозоф, Сократов и Аристотелов ученик. Платон је био и оснивач филозофске школе у Атини, која је по месту на којем се налазила добила назив Академија. Припадао је старој аристократској породици, којој је по мајци шест генерација раније припадао и славни законодавац и песник Солон. Аристотел тврди да је Платон у својој најранијој младости познавао Хераклитовог следбеника Кратила и да је код њега стекао прва знања из филозофије, али главни утицај на њега је извршио Сократ коме је посветио готово сва своја дела-дијалоге, компонујући их престижно као Сократове разговоре са разним тада познатим личностима из Атине и других градова-држава. Ова дела сачувана су у целини. Сва Писма се углавном сматрају аутентичним, изузев првог и донекле другог. Платоново учење се може поделити у ових пет главних саставних делова: теорија сазнања, теорија идеја, теорија о души, теорија вредности и теорија природе-физиса.

Платоново филозофско учење је извршило знатан утицај на потоњу хеленску филозофију, на хришћанску теологију нарочито у првим вековима њеног формирања, на нововековну науку, а нарочито на нововековну идеалистичку филозофију.

Платонове животне околности одвијале су се у таквим историјским консталацијама да је он заиста међу првима свој филозофски поглед са космичких пространстава могао сврнути на земаљског човека, наравно то се односи на град-државу Атину, на прелазу из В. у ВИ. век п. н. е., а које раздобље је у филозофској подели познато као антрополошко и следи након тзв. космолошког раздобља. Основни ставови младог Платона Атињанина били су садржани у његовом опредељењу да се не бави активно политиком, што је одмах са пунолетством могао, већ да себи пружи прилику најпре добро промислити о државно – политичком устројству, како би потом оно до чега је дошао могао ваљано применити.

„Нема среће у држави док филозофи не постану владари“

Ученица Маја Хоџић IV–3 (2005/06)
Средња техничка школа, Сомбор

ПЛАТОН

Платон је рођен у Атини, у средње имућној аристократској породици. Његов отац се звао Аристон, мајка Периктиона. Један од Платонових предака, Глаукон, је био један од најпознатијих атинских племића. Диоген Лаертије сведочи да је Платоново право име било Аристокле, док његов надимак, Платон потиче из рвачких кругова. На грчком Платон значи – широки, плећати. Наводно је једном победио на Истамским играма. Друго мишљење каже да је тај надимак добио зато што је био широк у излагањима (говорима).

Платон је у младости постао Сократов ученик, и – барем судећи по његовим речима – присуствовао је суђењу Сократу, мада не и његовон погубљењу. За разлику од Сократа, Платон је записивао своја филозофска виђења, и оставио је значајан број рукописа. Био је дубоко погођен начином на који су се градске власти опходиле према Сократу, и велики део његових раних дела садржи његове успомене на учитеља. Могуће је да мноштво његових етичких списа посвећено потрази за друштвом, где се сличне неправде не би могле догодити.

Дубок утицај на Платона извршио је несумњиво Питагора, чија схватања хармоније броја јасно одјекују у Платоновој теорији идеја; а донекле и Анаксагора, Сократов учитељ, иако Сократ рано раскида са његовим учењем; и Парменид, са чијим схватањима Платон полемише у дијалогу Софист.

Платон, са 40 година оснива једну од најранијих организованих школских установа цивилизације Академију, названу по античком хероју Академу, заштитнику шуме у којој се она налазила, која је непрестано радила све до њеног затварања од стране цара Јустинијана И 529 године. У Акдемији се у првим годинама њеног рада школује и Аристотел.

У Платоновим списима се могу наћи расправе у вези аристократских и демократских типова владавине. Такође, се могу наћи расправе о улози наследности и окружења у људској интелигенцији и личности, много пре модерне расправе „природа против одгоја“ која је започела у време Томаса Хобса и Џона Лока. Такође, Платон расправља о субјективности и објективности људског знања, што предходи модерним дебатама између Дејвида Хјума и Имануела Канта, или између постмодерниста и њихових противника. Чак и мит о изгубљеном граду или континенту Атлантиди потиче од илустративне приче исписане у Платоновим делима „Тимај“ и „Критија“.

Рад

Платон је махом писао у форми дијалога. У раним дијалозима неколико личности разговарају на неку тему постављајући један другом питања. Сократова фигура доминира.

Али, квалитет дијалога се прилично мењао како је одмицао Платонов живот. Опште је мишљење да су рана Платонова дела била ближе базирана на Сократовим мислима, док се његови каснији списи све више разликују од погледа његовог бившег учитеља. У хронолошки средњим дијалозима, Сократ постаје „тумач“ Платонове филозофије, а форма питања-и-одговора постаје све више про форма: главни лик представља Платона, а споредни ликови мало шта говоре, осим „да“; „наравно“ и „врло тачно“. Каснији дијалози су више попут трактата, и Сократ је често одсутан, или не говори. Претпоставља се да је Платон у потпуности писао ове позније дијалоге, док су ранији могли бити преписи Сократових дијалога. Питање да ли су, и који, дијалози стварно Сократови представља већ Сократовски проблем.

Платонова Метафизика: Платонизам, или реализам

Једна од Платонових тековина, можда чак најзначајнија, је његова дуалистичка метафизика, често називана (у метафизици) платонизмом, или (преувеличаним) реализмом. Платонова метафизика дели свет на два посебна аспекта: свет „форми“ и перцептивни свет који видимо око себе. Сматрао је да су перцептивни свет, и ствари у њему, несавршене копије форми или идеја. Ове форме су непромењиве и савршене, и можемо их појмити само коришћењем интелекта или разумевања (на пример производи ума који не укључују чулну перцепцију или имагинацију).

У дијалогу Држава, књиге VI и VII, Платон употребљава низ метафора у циљу објашњења његових метафизичких погледа, као што је добро позната Алегорија пећине. Узет заједно, ове метафоре граде комплексну онтолошку и гносеолошку поставку: Идеја Добра (често интерпретирана као Платонов Бог, што не спада међу најуспешније интерпретације, за Платоново схватање Бога – Демијурга види дијалог Тимеј), освјетљава остале идеје омогућавајући тако нескривеност видљивог света (често се говори о еманацији као односу између идеје добра и осталих идеја, то је међутим Плотинов термин) и фигурира као предмет највишег знања. У видљивом свету објекти нису ништа до пуке сенке, обриси вечних идеја: као да гледамо сенке на зиду пећине, без могућности освртања, а које бацају предмети осветљени сунцем изван пећине (Погледај Алегорија пећине).

Облик владавине који Платон изводи из ових поставки је заснован на строгој хијерархији наследних класа, у којој је свака индивидуална слобода потиснута у корист државе, док је величина града и класе у њему детерминисана математички прецизно, заједно са еугеничким захватима ради обезбеђења поменутог. Расправе о повезаности Платонове филозофије и овакве поставке идеалног уређења и даље трају.

Платонова метафизика, а посебно дуализам, између интелигибилног и пецептивног, служиће као подлога за филозофе Неоплатонизма какав је Плотин и Гностике.

Поставке о природи знања и учења које срећемо у дијалогу „Менон“ које почињу бројна питања, као што је питање могућности учења врлине, знања као реминесценције, извршила су велики утицај на филозофску мисао у целини.

Платонова мисао кроз историју

Платонова мисао се често упоређује са филозофијом Аристотела, Платоновог најпознатијег ученика, чија је репутација током средњег века помрачила Платонову. Схоластички филозофи, наиме, Аристотела називају једноставно „Филозоф“.

Једна од карактеристика средњег века је ослањање на схоластичке коментаре Платонових дела, као и дела других филозофа антике, уместо окретања оригиналним делима. Ради се о томе да су оригинална Платонова дела за средњевековни запад била практично изгубљена, све до њиховог поновног превођења са арапског језика у дванаестом веку. Арапски и персијски филозофи су како сачували оригинална дела, тако и написали исцрпне коментаре о њима. Ови су текстови даље преведени на латински језик.

Тек се у ренесанси, са свеопштим буђењем интересовања за антику, шири познавање Платоновог опуса. Многи рани модерни научници и уметници, раскидајући са схоластиком, видели су у Платоновом делу потку за напредак у науци и уметности. До деветнестог века Платонова репутација достиже ону коју је имао у антици.

Значајни филозофи запада су наставили да испитују Платоново дело, било са традиционалним академским приступом, било користећи своју филозофију као подлогу. Ниче је нападао Платонове политичке и моралне теорије, Хајдегер је писао о Платоновом забораву „бивства“ (види. Мартин Хајдегер – „Платонов наук о истини“) , док Карл Попер у делу „Отворено друштво и његови непријатељи“ (1945), тврди да је Платонов предлог државног уређења из дијалога „Држава“, прототип тоталитарног режима. Интересовање за дијалоге не јењава ни данас.

Ученик Сокић Чедомир IV-3
Средња пољопривредно – прехрамбена школа, Сомбор

Уколико имате рад о неком филозофу из листе, или ако желите да пошаљете занимљив коментар, садржај који пошаљете може бити објављен на овој веб страници...

Поља која су обавезна обележена су звездицом *

Молимо Вас одаберите из листе име филозофа о ком шаљете текст или коментар

Приложите документ.

Величина документа не сме бити већа од 5MB, а дозвољени типови датотека су PDF, DOC, DOCX i TXT.

У поље испод унесите код са слике: captcha