ХЕРАКЛИТ
(544 п.н.е. – 488 п.н.е.)
“Бесмртни су смртни, а смртни Бесмртни, јер је живот ових Смрт оних, а смрт оних, Живот ових”
Хераклит (око 544-488 г.п.н.е.) је створио упечатљиву филозофију која је одувек била изазов за тумаче. Изражавао се у метафорама тако да је због тога добио надимак “мрачни”. Рођен је у Ефесу у породици оснивача града, али је политику и управљачке послове препустио млађем брату. Био је јаког карактера који није подносио мане људи свога времена. Зато је изабрао да критикује њихове обичаје и религију.
Хераклитова слика света је комплексна. У њој се боре и различите силе и различити филозофски принципи. За Хераклита је основни елемент била ватра. Осим тога, сматрао је да свет представља поприште сталне борбе супротних сила топлог и хладног, сувог и влажног, светла и мрака. Због тога се космос налази у стању сталне промене. Хераклит то каже чувеним изрекама:
“Све тече”
(познат је и латински облик ове изреке: panta rei )
“Не може се два пута ући у Исту реку”
Свет се стално мења, и зато, ако тражимо оно што је ипак стално и што је почело природе не треба да гледамо у правцу материја које су променљиве, него у правцу правила по којима се та промена дешава. Промена космоса није хаотична, већ се одиграва у оквиру истих закона природе.
Хераклит законе природе назива и логосом природе претпостављајући да ови закони сведоче о разуму који управља природом као њен део. “Логос” је грчка реч чије је основно значење “говор, језик”, али која кроз употребу филозофа добија и друга значења. Њоме се означава све што улази у процес сазнавања и разумевања природе. О разуму који управља природом говори се као о логосу, али се говори и да наша душа слуша и поседује логос онда када разумева природу. Разумевање природе никад није лако. У том смислу Хераклит каже: “Природа воли да се скрива”. Али, разумевање је ипак могуће.
У једном важном фрагменту Хераклит каже да је логос један за све људе, али да они упркос томе живе као да постоји посебан логос за сваког од њих. У погледу начина сазнавања логоса (истине), он сматра да нам оно што нам говоре чула може бити од помоћи када закључујемо о логосу или законима природе.
Тако је Хераклит, са једне стране, познат по идеји о сталној промени, а са друге, он открива поље логоса или закона природе и душе које касније истражује цела филозофија.
У логосу су скривене и поуке о разумном начину живота. Међутим, Хераклит није мислио да су те поуке познате и поштоване од стране већине људи. Био је љут на људе свога времена, па чак и на друге филозофе и Хомера и Хесиода и у сталном сукобу са њима. Хераклит каже:
“Многознање не учи памети, иначе би научило Хесиода и Питагору, Ксенофана и Хекатеја”, или
“Већина је осредњих, мало је оних који вреде”
У Грчкој се често дешавало да се најбољи појединци протерују или осуђују само из разлога што се истичу и изазивају завист других. Када су тако Ефежани протерали Хераклитовог пријатеља Хермодора, Хераклит се по легенди толико наљутио да је рекао да би сви требало да се обесе и препусте управу деци, а сам је отишао из града.
Ученик Горан Климпф IV-2 (2005/06)
Средња пољопривредно-прехрамбена школа, Сомбор
ХЕРАКЛИТ
(HERACLITUS; 535. – 475. п. н. е.)
“Разумно мислити је највећа врлина, а мудрост је истину говорити и радити према природи, слушајући је”
Један од најаутентичнијих представника космолошког периода, Хераклит, потиче из Ефеса (данашња Турска), града на обали Мале Азије. Какав је био по нарави, можемо закључити по његовом начину живота. Наиме, познато је да је Хераклитов живот био крајње индивидуалан, окренут самом себи, може се окарактерисати као мизантроп са наглашеним меланхоличним цртама. Био је свестан својих револуционарних, оригиналних мисли због чега је сматрао да има пуно право осудити своје претходнике. Тако презире епске песнике (Хесиода, Архилака) , а нарочито Хомера за кога сматра да га требају “ишибати и отерати са јавних такмичења”. Хераклитов критички став према својим претходницима огледа се и у једном од сегмената његове филозофије, према ком он јасно и екстремно разликује знање од мудрости. Тако сматра да његови претходници Питагора, Ксенофан и Хекатеј поседују знање, али нису достојни назвати себе мудрим.
Хераклитов опус сачуван је у виду фрагмената (око 130) који су били лаконски формулисани, често веома метафорични, па чак и духовити (“Магарцима би било прече сено од злата”). Због своје несвакидашње личности и често конфузног начина општења , задобио је епитет “мрачног филозофа”.
Једна од основних идеја његове филозофије јесте борба, рат супротности. Он сматра да је рат од фундаменталног значаја за настанак свих ствари. Све што постоји на свету, сматра Хераклит, плод је борби и настало је из нужде. Оно што омогућава генезу и циклично кружење супстанци јесте ватра. У процесу паљења и гашења (уопште постојања) ватре постоји два пута: пут нагоре и пут надоле. Путем нагоре Хераклит означава метаморфозу земље у воду и воде у ватру; док пут надоле представља прелаз ватре у воду , а воде у земљу. Ово мишљење представља динамично кружење ствари у природи. Основни фактор при том је промена, прелаз материје из једног облика у други. То непрестано кружење чини да свет буде управо онакав каквим га ми доживљавамо (panta rhei). При том мора се увидети јединство у мноштву тј. постојање заједничког у свеопштем. Суштина ове мисли крије се у сталном мењању: супстанција никада не мирује у оном облику који је већ постигла, него непрестано тежи даљем диференцирању, тј. даљој промени. Другим речима, промена је једина стална ствар у постојању. При овом процесу материја никада не мења своју количину , већ само облик, форму. Овим филозофским виђењем Хераклит је наговестио добро познати “закон о очувању енергије”. Разматрајући овај став постаје јасно значење ватре. Да би ватра постојала она мора трансформисати и трошити разноврсне супстанције у себе. Произилазећи из низа ствари, ватра их преображава у себе; али, без материјалне позадине она би престала да гори (да постоји). Управо због тога ватра је за Хераклита нека врста есенцијалне супстанце (urstoff), која произилази из интеракције са појединачним. Ова филозофска мисао је била описана у фрагменту бр. 30: “Овај свет исти је за све, није га створио ни један бог и ни један човек, него је увек био и јесте и биће вечито жива ватра која се мером пали и мером гаси”. У свом тумачењу Хераклит није инсистирао искључиво на релативности постојања ствари, већ је тежио објашњењу међусобне повезаности супротних појава (лето и зима,дан и ноћ,…). “Хрпа насумице набацаних ствари дају најлепшу хармонију.”, истиче у једном свом фрагменту указујући на нужност кореспонденције међу супротностима, како би коначно настало “мноштво”.
Следећа витална ставка филозофије овог античког мислиоца јасте ЛОГОС. Ова реч, у буквалном преводу, има више значења: ум, реч, закон, смисао, истина,….Ипак, да би се разумео, логос захтева много дубље тумачење. Он би ,на неки начин, представљао свеопшти закон, који је изнад свега. По Хераклиту све се одвија према логосу као општем, иманентном закону. Иако га не можемо чулно регистровати, он је свуда присутан и омнипотентан.То је реални, објективни закон по коме се све дешава и чему све подлеже, како природа, тако и човек. Његово деловање могуће је спознати удубљивањем у природу, тј. анализом појединачног. Већину људи, управо због тога што не могу или не желе спознати логос, Хераклит назива “спавачима”. Као што је логос заједничко свему постојећем, тако би и људима требало бити заједничко мишљење. Суштина одношења појединаца према логосу најбоље је приказати на следећи начин: знање (истраживање) није првобитни циљ, прво је оно једно од чега све зависи-циљ је довести човека на прави пут. Тај пут подразумева сазнање из кога следи деловање по логосу. Човеков ум треба постати моментом (сажетком) општег ума. На тај начин појединац може да живи у складу са логосом, схвативши “јединство у мноштву”. Симболично, ово би се могло приказати правном снагом неког закона у оквиру устава саме државе: тај закон (човеков ум) мора конкретно постојати и деловати, а да при том остане у потпуном оквиру и хармонији са самим уставом (логос). Дефинишући човеково постојање (његов смисао и стремљења), Хераклит је рекао следеће: “Човеку је његов етос демон”. Другим речима, човеков карактер (његова бит) поистовећује се са његовом судбином (животом). На то се односи и фрагмент бр. 12: “Разумно мислити је највећа врлина, а мудрост је истину говорити и радити према природи, слушајући је”. Са оваквим начином живота, који објективно Хераклит није очекивао од људи, човек би могао поседовати “суву душу” – мудрост. Разумети логос, значи прекорачити појединачно, наћи опште у свим појединачностима, што важи за целину; то је једини пут ка апсолутно трансцендентном (логосу).
Принцип супротности који постоји у објективној стварности, заснован је на трајној законитости те код Хераклита нигде не постоји место за управљање од стране бога. То је суштина његовог “редукованог” пантеизма. Пошто човекова душа као и све друге ствари непрестано подлежу промени Хераклитова филозофија одбацује све идеје о загробном животу и боговима као доминантним бићима која су створила свет. О томе сведочи фрагмент бр. 36: “Душама је смрт водом постати, а води је смрт земљом постати. Од земље постаје вода, а од воде душа”. Људима на тај начин спас не лежи у загробном животу већ у спознавању закона света и у сопственом етос-у. На тај начин појединац може поседовати мудрост – sophon и “бити будан”.
Занимљиво је, што Хераклит, иако претежно заокупљен природом, показује афинитете према социолошком виду постојања. Присутност логоса у друштву он је исказао као вид друштвено-етичког принципа који спроводи сталну селекцију и сваког поставља на своје место, стварајући адекватну хијерархију. На то се односи фрагмент бр. 53: “Рат је отац свему, свему крај, једне је учинио боговима, а друге људима, од којих неке робовима, а друге слободнима”. Из овога се може закључити да Хераклит друштвене односе није схватио као резултат класне и материјалне диференцијације, већ као плод нужне борбе. То је доказао и својим односом према демос-у, који је био поткрепљен прекором и мржњом.
Бројне мисли овог живописног филозофа су до данас непревазиђене. Фасцинантна је чињеница да су те идеје вечито актуелне и свуда присутне. Својим животом и делима, Хераклит је оставио утицај на даље нараштаје: почев од присталица стоичке школе, па до Хегела, Маркса, Ничеа,…По бројним ауторима корен његове дијалектике просеже се кроз даљу генезу филозофије. Без обзира на непредвидивост даље антропогене еволуције, идеја логоса и дијалектика супротног никад неће бити избрисане зубом времена. И даље ће богатити умове и ширити дијапазоне будућим генерацијама.