ФРИДРИХ ВИЛХЕЛМ НИЧЕ

(1844-1900)

“Живот уопште значи: бити у опасности”

Немачки филозоф, песник и класични филолог који је био један од најутицајнијих мислилаца у 19. веку. Највише је био заокупљен темом смрти Бога, идејом натчовека, вољом за моћ, нихилизмом и вечним враћањем истог.

Фридрих Ниче је родјен 15. октобра 1844. у Рукену, Пруска. Умро је 25.августа 1900. у Вајмару, Тирингија. Рођен као прво дете, лутеранског свештеника, Карла Лудвига Ничеа и Франциске (рођене Оехлер). Ниче је имао пољске корене на шта је био веома поносан цео свој живот. Године 1849., када је Ниче имао само пет година, умире му отац и он остаје читав живот веома везан за своју мајку с којом је много кореспондирао. Недуго после очеве смрти Ниче се са мајком сели у Наумбург где живи још са бабом, две тетке и сестром. Већ са десет година Ниче је компоновао један мотет, а написао је и петнаест песама. Од 1858-1864 завршио је средње хуманистичко образовање и у то се време упознаје и спријатељује са Паулом Дајсеном. Ниче, Пиндар и Круг оснивају 1860. године литерарно и музичко друштво “Germania”. Од 1864-1869 студирао је заједно са Ервином Родеом, са којим је дуго времена био интимни пријатељ, класичну филологију у Бону и Лајпцигу. У то време много компонује и долази до повремених разилажења са мајком која се не слаже са Ничеовом одлуком да не студира више теологију (уписао је у Бону свега два семестра). Године 1864. открива Шопенхауера који му постаје младеначки филозофски идеал.

Године 1866. Ниче држи своје прво предавање “О последњој редакцији Тхеагридеас”. Његов професор, чувени класични филолог, Рицел каже да никад тако нешто добро није чуо и да је Ниче рођен за филолога. У то време пише “Прилог историје теогнидиске збирке изрека” и “De Laerti Diogenis fantibus” I и II. Код слушања “Тристана и Исолде” као и “Мајстора певача” долази 1868. године до пуног обраћања Вагнеровој музици.

Те године се први пут сусрео са Рихардом Вагнером у кући оријенталисте Хермана Брокхауза. Године 1869. штампа своје предавање “Хомер и класична филологија”. Исте године именован је за изванредног професора класичне филологије у Базелу без претходне промоције и хабилитације и склопио је познанство са Јакобом Букхартом. Његова предавања посећује 6-8 слушалаца и премда је Ниче у Базелу предавао свега два семестра и заправо врло ретко је долазио у тај град, Базелски му универзитет дуги низ година исплаћује сваки месец професорску плату, а касније и пензију од које је углавном и живео (Место професора је морао да напусти због душевне и физичке боли, па касније покушава да поправи своје здравље).

Дионис

Године 1870. одлази као болничар у немачко-француски рат. Ниче касније слуша Букхвартова предавања и сусреће се са Франком Овербеком с којим се дуги низ година дописује. Године 1874. штампа “Сократ и грчка трагедија”, а од 1869-1871 ради на свом првом значајнијем делу “Рођење трагедије из духа музике” која је објављена 1872. године. Поводом те књиге Вагнер пише Ничеу: “Још никад нисам читао лепшу књигу но што је та”. Али истовремено су почели и први напади на Ничеа због објављивања те књиге.

Године 1872. упознаје се са Малвидом фон Мајзенбуг, а годину дана касније пише о томе: “Мислим да су то били најсретнији дани што сам их провео”. Те исте године пише пет предговора за “пет неписаних књига” (које се не могу написати) што је објављено тек у филозофској оставштини:

• О патосу истине
• Мисли о будућности наших образовних установа
• Грчка држава
• Однос Шопенхауерове филозофије према немачкој култури
• Хомерово такмичење

Годину дана касније почиње да пише први део његових “Несавремених разматрања” који има четири дела. Године 1875. се задњи пут виђа са Рихардом Вагнером (разгневљен је раскинуо пријатељство). Може се рећи да су Ервин Роде и Рихард Вагнер два човека са којима је Ниче био дубоко повезан . Кад их је изгубио почела је његова самосталност. Нови пријатељи нису били у рангу претходне двојице. Од 1876-1878. настаје први део његовог дела “Људско и сувише људско”. Осебујни мисаони развој и понирање у свет властитих визија све више усамљују Ничеа па многе раније личне и филозофске симпатије (Роде, Вагнер, Шопенхауер) потпуно напушта. Године 1883. у Рапалу пише први део чувеног дела “Тако је говорио Заратустра”, док његов четврти део, последњи део, настаје 1884 (мада неки сумњају да уопште није завршен).

Ничеа напуштају готово сви ранији пријатељи; о његовим делима се нигде ни не говори. У зрелијим списима, посебно “С ону страну добра и зла” (1886), “Генеалогија морала” (1887), и “Тако је говорио Заратустра” (1883-84), усредсређује се на порекло и улогу вредности у људском животу. Ако, као што је веровао, живот не поседује нити му не недостаје истинска вредност, већ је он вреднован ,онда се такве процене могу тумачити као симптоми стања у коме се налази особа која такве вредносне ставове износи. Његова дела уважавао је Адолф Хитлер, због тога што је Ниче презирао демократију и зато што је поставио идеал тзв. натчовека (Ubermensch), иако су нацисти извргнули Ничеову целокупну мисао и игнорисали оно што није ишло у прилог њиховим циљевима. У том потпуном неразумевању пише Буркхарту “да би га учинила сретним и једна његова реч”.

У то време је једино Георг Брандес показивао интересовање за Ничеа и обећао му да ће одржати низ предавања о њему. Године 1888. први пут је на универзитету у Копенхагену Георг Брандес одржао предавање “О немачком филозофу Фридриху Ничеу”. Након одржаног предавања које је завршило великим овацијама Георг је јавио Ничеу о великом успеху и да сва слава припада Ничеу.

Исте године Ниче пише “Случај Вагнер”, “Dionisys Ditirambe”, “Сумрак идола”, “Антикрист”, “Ecce Homo”, “Niče contra Vagner”. Али, упркос тако плодном раду живи скромно од пензије коју му шаље Базелски универзитет. За читаво то раздобље прави безброј белешки, планова и нацрта што касније након филозофове смрти излазе под насловом “Воља за моћ, покушај превредновања свих вредности”. Године 1889. у Торину доживљава потпуни душевни слом од кога се више не опоравља. Након готово дванаест година потпуног помрачења ума умире у Вајмару. Ничеова сестра, Елизабетх Ферстер Ниче, вратила се 1893. године из Парагваја, након неуспешне расистичке авантуре, прекинула је издавање братовљевих дела које је отпочео Ничеов пријатељ, композитор Петер Гаст. Она је читав низ писама која је филозоф био упутио другим особама преадресирала на себе. Како је била прилично кратковида и неспретна тај је посао извела лоше, па је било лако открити тај дрски фалсификат расистички настројене и болесно амбициозне сестре. Уништила је многе оригинале и фалсификовала многа писма, сестра је на рођеном брату, којему се у то време већ потпуно помрачио ум, управо бестијалним и бескруполозним методама зарађивала новце за своју прљаву расистичку, а касније и отворену нацистичку пропаганду.

Сатански лик те жене употпуњује и њено касније пријатељство са Хитлером којем је уз велику помпу и дубоко поштовање симболички предала Ничеов штап. Његова анализа укорењених мотива и вредности које представљају темеље западне религије, морала и филозофије утицала је на бројне генерације теолога, филозофа, психолога, песника, романописаца и драматурга.

Ученик Стефан Јањић IV-4 (2005/06)
Средња техничка школа, Сомбор

Friedrich Nietzsche

Фридрих Ниче (15. октобар 1844 — 25. август 1900) генијални и контроверзни немачки филолог, филозоф и песник.

Ниче је оставио за собом изузетна дела са далекосежним утицајем. Он је један од главних утемељивача “Lebens-philosophiae” (филозофије живота), која доживљава васкрсење и ренесансу у „духу нашег доба”.

Ниче је рођен у граду Рекену (поред Лицена), у протестантској породици пореклом из Пољске (грофови Ницки). Био је почео да студира теологију, али се онда уписао на класичну филологију. После бриљантно завршених студија, Ниче је био извесно време, док се није разболео, професор у Базелу. Затим се лечи и пише, борави на италијанској и француској ривијери. После парализе, он је последњих 11 година живота провео потпуно помрачене свести, а о њему су бринуле мајка и сестра, након чега у једном тренутку извршава самоубиство. Иначе, Ничеова најпознатија дела су: „Рођење трагедије из духа музике“, филозофска поема „Тако је говорио Заратустра“ (које је према првобитној замисли требало да се зове „Воља за моћ, покушај превредновања свих вредности“ ), иморалистички спис и предигра филозофије будућности, са насловом „С ону страну добра и зла“, затим „Генеалогија морала“, „Антихрист“, аутобиографски есеј “Ecce homo” и збирка филозофских вињета „Воља и моћ“. Неоспорни су Ничеови утицају на филозофе живота, потоње мислиоце егзистенције, психоаналитичаре, као и на неке књижевнике, као што су Август Стринберг, Џорџ Бернард Шо, Андре Жид, Ромен Ролан, Албер Ками, Мирослав Крлежа и други.

Стил

Оно што је посебно карактеристично за Ничеа јесте његов стил. Тако се још једном потврђује тачност оне Бигонове да је човек стил и обратно. Прво што се може запазити јесте да Ничеова дела више личе на песничку прозу него на филозофска дела. Можда је то зато што њему никада нису својствени ведрина мудраца и спокојство уравнотеженог духа. Он је био емотиван и интуитиван, страствен и патетичан човек. Језик његовог главног јунака Заратустре јесте језик дитирамба, а не суптилне филозофске анализе. Његова песничко-филозофска реч има опојну прометејску снагу. Ниче експлиците тврди: “Моја филозофија доноси победоносну мисао од које коначно пропада сваки други начин мишљења”. Он пише по надахнућу и асоцијацијама „Задиркује“ филозофске теме, више сугерише него што аргументује. Своју филозофију назива и „експерименталном“ зато што, заправо експериментише идејама. То је навело неке педагоге да констатују како је Ниче заразан, отрован за омладину.

Негује исповедни стил писања, који су користили и неки филозофи и пре њега: Блез Паскал, Жан Жак Русо, Мишел Ејкем де Монтењ, Сорен Кјеркегор и други. Сви они мање доказују а више показују, тј. саопштавају. Дијалог има субјективну дијалектику, потискује монолог. Отуда није никакво изненађење што Ниче узима на нишан пре свега „дијалектичаре“ Сократа и Платона. Он као из топа испуцава идеје и, како каже сам, „филозофира чекићем“, јер „није човек, већ динамит“. У вези с тим, одбацујући тврдње да је Ниче био луд, Брана Петронијевић виспрено закључује да је Ниче само „до лудила био уверен у истинитост својих ставова“. Одиста, Ниче је волео да се изједначава са Дионисом (Бахом) и Заратрустом и да отворено иступи као профет (пророк).

Ничеова прва интелектуална љубав био је Шопенхауер, под чијим окриљем је стасао и још један необични геније Сигмунд Фројд. Међутим, насупрот „учитељевом“ песимизму, Ниче развија херојски животни оптимизам. При томе, изричито каже да би више волео да буде Дионисов сатир него хришћански светац. Његови мишљеници су пресократици и спартанци. Ниче пише како му у близини Хераклита постаје топлије. И писао је по угледу на његове афоризме. У свом првом значајнијем делу „Рођење трагедије из духа музике“, Ниче разликује дионизијски и аполонски елеменат грчке душевности и духовности – тумачећи трагедију, слично Аристотелу, као аполонско оплемењивање дионизијских тежњи. Иначе, Ниче Аполона означава као начело ликовних уметности, а Диониса као начело Музике. Ова Ничеова дистинкција дионизијског и аполонског у човеку, слична Фројдовом разликовању Ероса и Танатоса, поклапа се заправо, са разликом између Хегелове „идеје“ и Шопенхауерове „воље“.

Појава Сократа је, и за Ничеа, прекретница у развоју грчко-европске културе, али у негативном смислу. Он је за Ничеа, у ствари, први декадент, јер је својим просветитељским интелектуализмом пореметио односе између дионизијског и аполонског елемента културе, у корист овог другог. Од њега, наводно, култура стално ретардира, превише је рационалистичка и тиме непријатељска према животу, који за Ничеа није ништа друго до „вечно враћање истог“, чија је суштина „воља за моћ“. Додуше, Фридрих Ниче на једном месту поштено признаје да можда није ни разумео Сократа, што можемо и прихватити као тачно.

По стилу свога писања, Ниче (1844-1900) представља посебну појаву у филозофији. Писао је у афоризмима, метафорама и кратким размишљањима, не изграђујући филозофски систем попут нпр. Хегела. Његова тема је дубоко незадовољство начином мишљења и живљења у његовом времену. Није се расправљао са другим филозофима него са усвојеним, уобичајеним “духом времена”. Сматрао је да су индивидуалност и страст потиснути културним моделом који подстиче немисаоно уклапање у постојећи морал и друштвене норме.

Одлике Филозофије

“Морал” је увек више од минималних заједничких норми које би једна, нпр. Кантовска, етика могла оправдати. Због тога се моралом могу наметати начини живота који могу спутавати сам живот. На тај начин се оно што је постојећи културни модел, претвара у апсолут најчешће подржан “метафизичким”, надземаљским разлозима. У складу са општим усмерењем против метафизике, које је карактерисало 19. век, Ниче се на сваки начин трудио да скине тај ореол светог са постојећег.

Тамо где је у филозофији и усвојеном моралу стајала нека вечна или саморазумљива истина, Ниче је видео неку склоност или вољу за моћ, управо се трудећи да све сведе у земаљске оквире. Уколико нешто није могло да се оправда истином аргумента, Ниче је одмах у томе видео људски мотив да се неким ставом стекне предност у односу на неке друге људе. Све је испољавање воље за моћи, и то се не може избећи – оно што Ниче очигледно није подносио је заогртање ових мотива плаштом “виших истина”.

У учењима моралиста Ниче је видео произвољну жељу да се мишљења и жеље уједначе, жељу која не користи животу и истини јер не потпомаже стварање нових форми живота и мишљења.

Сматрао је да важећи културни модел Запада оличен у врлинама скромности, одрицања и суздржаности, потиче из одлуке направљене још у Старој Грчкој да се изабере “аполонски” уместо “диониског” култа. Овај “диониски” (по полубогу Дионису у грчкој митологији) модел је славио живот као такав, а не неки његов надземаљски наставак или идеал, као што то чини хришћанство које је последица избора “аполонских” вредности. Модерна варијанта старих диониских вредности коју се Ниче трудио да формулише, треба да буде водич за превредновање свих вредности.

Насупрот свом претходнику Хегелу који је у историји видео напредак, Ниче је сматрао да је кретање историје кружно. Време се креће као “вечно враћање истог”. Своју најчувенију књигу насловио је “Тако је говорио Заратустра”, тако симболички показавши да не сматра да су новије историјске форме самим тим боље од старијих. У том избору наслова види се и Ничеова отвореност за друге, не-западне културе, коју су ранији филозофи ретко показивали.

Закључак

Ничеов значај је у томе што се побунио против традиционалног морала који се развио на расцепу између разума и живота. Због тога је дотадашњи морал носио у себи нихилизам и пасивност што наравно доводи неминовно до пропадања животних вредности! Дотадашња европска култура је искључиво рационалистичка, а одвајајући разум од целовите људске природе претворила је живот у систем ауторитативних норми и цензура и тиме деперсонализовала човека. А само хришћанство је уобличило овај расцеп између разума и живота. Бог је постао највећи непријатељ животу и зато га Ниче проглашава мртвим! Значи, није крив ни Бог, ни само хришћанство, вец по обичају човек, који воли да манипулише!

Навешћу само у ставкама, углавном, стрелице његове личности и филозофије:

• Био је против метафизичке филозофије, отуда се назива првим егзистенцијалистом. То говори да се окреће човеку пре него спекулативној филозофији, окретање људској збиљи, насупрот филозофирању о есенцији, одвојеној од човека.
• Био је антинационалиста (говорио је чак да би више волео да га зову Пољаком него Немцем), стога је глупост да је Хитлер могао да спроводи његову филозофију и да доведе свет тамо где га је довео. Nietzscheova сестра, која је била удата за човека на позицији близу самог Хитлера, отуда је жена била нациста, сакупила је необјављене списе свога брата и чак додавала неке сопствене мисли – што није било тешко јер је било и Фридрихових афоризама – да би објавила све то под називом „Воља за моћ“, итд.
• Рекао је “Бог је мртав”, и то у два списа, али то не треба узимати буквално. Бог и хришћанство у то се могу посматрати као метафизика и њено полазиште “одозго”. Отуд “Бог је мртав!” значи “Метафизика је мртва!”, што је циљ његова филозофирања. На другом месту он расправља и критикује хришћански морал, али не ортодоксно хришћанство, већ хришћанску институцију. Он би пре рекао: Хришћански морал је превише лабав, попустљив… то тако не сме!, него што би рекао: Хај’мо сви у слободу! Нека ради ко шта хоће! Он никада није напао самог Исуса, већ га је на неким местима индиректно, штавише, хвалио.
• Nietzsche као један од највећих етичара у историји филозофије. Nietzsche примећује да Кантов категорички императив не може да завлада у друштву какво сада јесте (а какво је он видео јос пре 100 г.), јер је погубно следити КИ онда када више од 90% људи на свету или у било којој заједници нити зна за КИ, нити би пристало на Добру Вољу, тј. на њега. Наиме, Nietzsche примећује да је спекулативна филозофија и етика недовољна за стварно стање ствари, да је потребно најпре обезбедити, очистити поље за КИ, па тек онда га увести. То се постиже превредновањем свих вредности. Људи обично мисле да је он аморалиста, међутим, ради се о иморализму: рушењу, али и поновном успостављању вредности, што је посве различито од суве и безумне анархије или неограничене слободе.

Цитати

“Што је једном пук (народ) научио да верује без разлога, ко би то могао с разлозима – срушити ?”

“Уколико желиш смиреност и срећу – онда веруј; уколико желиш истину – онда трагај…”

“Некорисно је свако писање које не подстиче на делање.”

“Жеља за системом је недостатак интегритета.”

“Учење о слободној вољи је изум владајуће класе.”

“Превелика обавештеност оптерећује дух рђавим варењем.”

“Очекују да ће их бог наградити за врлину. Је ли то љубав према врлини?”

“Онај ко не уме да обузда самог себе примаће заповести од других”.

“Међу “несебичним” особинама издвајам сажаљење као основни противживотни нагон јер сажаљевајући другог слабимо себе, а ничим не доприносимо добробити тог другог.”

“Човек ће радије хтети ништавило него одсуство сваког хтења…”

Горан Грубјешић IV-3
Средња пољопривредно – прехрамбена школа, Сомбор

Фридрих Ниче

Ниче није могао бити Шопенхауеров непосредни ученик јер је имао тек 16 година кад је Шопенхауер умро. Он је и по сопственом признању у младости био под великим утицајем Шопенхауерових дела. Чак и када је постао његов противник и кад је насупрот “песимизму” почео да развија својеврсни животни “оптимизам”, Ниче је и даље (макар на индиректан начин) добрим делима просуђивао и разматрао оне теме које су биле предочене Шопенхауеровим делом.

Поменула бих Ничеову филозофску поему “Тако је говорио Заратустра”. Главни јунак је Заратустра, чије име непосредно асоцира на древног иранског мудаца Заратустру. Ниче је, као и Шопенхауер тражио надахнуће у древној источњачкој мудрости. Уз то, шопенхауеровско “надсазнање” или животно незаинтересовану метафизику (онтолигију) Ниче замењује својом визијом “натчовека” који је страсно заинтересован за све радости живљења, који кипти животном снагом и који без икаквог моралистичког зазора свима открива своју “вољу за моћ”.

Шопенхауерово налажење патње у животној идивидуацији Ниче обрће у врхунску радост инивидуалног живљења.

Он не штеди речи презрења за врлину која се зове “скромност” јер му се чини да та врлина сврстава личност у стадо, а својој аутобиографској скици ставља за наслов Пилатове речи “Esse homo” и ту скицу започиње поглављем које носи наслов “Зашто сам ја мудар?”

Ниче поетски и надахнуто објављује речи свог Заратустре: “Зар је то уопште могуће?! У својој шуми стари светац није још ништа чуо о томе да је Бог мртав.”

Стари светац је најпре волео људе па се онда повукао и живео у својој шуми и разочаран изјављује: “Сад волим Бога, људе не волим. Човек ми је сувише несавршена ствар, дотукла би ме љубав према човеку.” Тиме саопштава нешто о животној атмосфери модерног доба у којем се Човек и Бог постављају као непријатељи и желе један другог да униште. Ниче говори о старцу који је љубав према човеку заменио љубављу према Богу који се повукао и изоловао од свог времена, није чуо за “смрт Бога” и сада треба да тражи нове вредности. Ниче презире моралисте и поповања, он својим афоризмима удара по хришћанском морализму скрушености у којем иначе види “вољу за моћ” маскирану слабошћу. Он говори о хришћанској религији као најгорој религији и себе проглашава Антихристом. Ничеов Заратустра говори овако народу који се окупио:

“Учим вас натчовеку. Човек је нешто што треба да буде превазиђено. Шта сте ви учинили да бисте га превазишли? Сва су бића досад створила нешто изнад себе: зар ви желите да будете осека ове велике плиме и да се радије вратите животињи него да превладате човека? Шта је мајмун за човека? Подсмех или болни стид. А управо то треба да буде човек за натчовека: подсмех или болни стид.”

То су Ничеови тешки захтеви. Тражи од човека да себе издигне, да од себе направи неко више биће што у то време није било могуће.

“Останите верни земљи и не верујте онима који вам говоре о надземаљским надама.”

Он не гради идоле људима, него позива људе да у себи начине напор и одбаце статус бедног, пониженог и бескорисног бића. Тражи од људи да схвате да су они смисао земље.

“Слабо разуме народ оно што је велико, а то је оно стваралачко.”

Ниче проналази клицу натчовека у сваком човеку. Ова књига има свој наслов “За све и на за кога”.

ЗА СВЕ-за оне који могу и желе да је схвате
НИ ЗА КОГА-за оне који то не могу или можда не желе

СВАКИ ЧОВЕК ТРЕБА ДА МИСЛИ ОВАКО:

1. „Ја сам душа и тело.”
2. „Презир долази од поштовања.”
3. „Презирачи нису мостови ка натчовеку.”
4. „То је моје добро, то волим!”

Некада си имао страсти и називао их злима. Сада имаш само врлине: оне су израсле из страсти. Некада си имао дивље псе у подруму, али на крају су се преобразили у птице. На крају су се све твоје страсти претвориле у врлине, а сви твоји ђаволи у анђеле. Врлине могу да пропадну од љубоморе. Кога опколи пламен љубоморе, тај попут шкорпије против себе окреће отровану бодљу.

Човек је као дрво. Што јаче жели у висину и светлост, то му јаче корење тежи ка земљи, наниже, у дубину, у зло!

Живот је само патња! Треба сам себе да убијеш, да се сам искрадеш.
Ваша љубав према животу нека буде љубав према вашој највишој нади и ваша највиша нада нека буде највиша смисао живота.

Ми волимо живот, не зато што смо навикли да живимо већ зато што смо навикли да волимо.

Твоји ближњи ће увек бити отровне муве:оно што је у теби велико-то само их мора чинити отровнијима и све муволикијима…
Бежи у своју самоћу, није ти судбина да будеш махалица за муве.

Око мене је увек један превише. Непрестано јаданпут један на дужи период ствара двојицу. Пријатељ је трећи јер он је плута која спречава да разговор двојице потоне у дубину.

“Буди бар мој непријатељ.” – тако говори страхопоштовање које се не усуђује да моли за пријатељство. Ако желиш имати пријатеља мораш умети и за њега да водиш рат а да би ратовао мораш умети да будеш непријатељ. У свом пријаттељу требаш имати свог најбољег непријатеља. Требаш му бити близу срца и онда када му се опиреш. Да ли си видео свог пријатеља како спава? Које му је лице? То је твоје сопствено лице искривљено на храпавој површини огледала. Зар се ниси уплашио због његовог изгледа?

Ако ме нисте разумели…ВИСОКО САМ!

Литература:

Уџбеник за средњу школу “Историја филозофије”.
Фридрих Ниче “Тако је говорио Заратустра”, Октоих, Подгорица, 1998.

Сања Петковић IV-1 (2008/2009)
Средња Техничка Школа, Сомбор