CARTESIUS RENATUS
(1596 – 1650)
Cogito ergo Sum
(Мислим, дакле, јесам)
Рене Декарт је рођен 31.3.1596. у малом граду La Haye, у северној Француској. Потиче из угледне породице; отац му био члан парламента у Бретањи. Са осам година почео је похађати језуитски колегиум La Fleche, који је важио за једну од најбољих школа тога доба. Настава у овој институцији претежно се сводила на анализу Аристотелових дела. Како је после сам Декарт тврдио:”едукација на њега није имала већу корист до спознаје властитог незнања”. 1616 године, након стицања правног цертификата (у Поитиерс-у), одлучио је да више неће тражити друго знање осим оног што се налази у великој “књизи живота”. Тада се прикључује војсци принца Моритза, и учествује у рату 1618. у Шпанији. Као војник, а после као путник борави у бројним земљама: Холандији, Данској, Чешкој, Италији, Немачкој и другим земљама.
Велики утицај на Декартов живот, као и инспирацију за бројне студије, имао је млади доктор Исаац Беецкман.У том периоду издато је његово дело “Расправа о музици”. Након повратка у Француску 1628. ступио је у контакт са значајним умовима тог доба и тада започиње писати капитално дело које се обелоданило тек постхумно,1701.,а наслов је гласио: “Regulae ad directionem ingenii” (Правила за управљање разумом). 1629. се сели у Француску, која у том периоду представља најлиберарнију европску земљу у процвату. До смрти напуштао ју је свега неколико пута.
Пријатељство M. Morsenne-а, друга из колегијумских дана, Декарту чини ослонац током читавог живота, а из писама упућених њему много се сазнаје о научним амбицијама овог великана. Жели, како истиче, да објасни “све феномене природе”.1632. започиње писати уникатно, обимно дело на француском у коме настоји да прикаже “универзум и његовог посматрача, човека”. Међутим, чувши осуду изрекнуту Галилеу, одустао је од даљег рада. Ипак неки фрагменти су ипак објављени, али знатно касније.1637. објављује три научна рада: “Meteores” (Метеорологија), “Dioptrique” (Дисперзија светлости) и “Geometrie” (Геометрија) која представљају увод у једно од његових најзначајнијих дела: “Discours de la methode” (Расправа о методи). Почетком четрдесетих година тог века упознао је кћер бившег чешког краља, Ержебет, којој посвећује своја позната писма о моралу , као и дело “Principia philosophiae” (Принципи филозофије), 1644.
У наредном периоду Декарт се претежно интересује за физиолошке процесе, делом ради доприноса медицини, а понајвише јер сматра да “највише страст, која је телесног порекла, усрећује човека или га чини несрећним”. Интересантна је прича по којој је један тадашњи интелектуалац који је био заинтересован за Декартову библиотеку, приликом посете пренеражено побегао видевши распорено теле, објекат Декартовог истраживања. Своје последње дело “Traite des passims de l ame” (О страстима душе), посвећује јатролошкој тематици. Књига је објављена 1649., а септембра исте године Декарт се бродом упућује на шведски двор, како би постао учитељ краљице Кристине. Необичан и напоран начин живота и оштра клима резултују смрћу једног од највећих умова свим времена 11.2.1650. Сам узрок је била упала плућа, којој Декарт није придавао важност.
Седамнаест година касније мошти су пребачене у Париз.