БАРУХ ДЕ СПИНОЗА
(1632-1677)
“Све што је узвишено исто је тако тешко као што је и ретко”
Спиноза је представник рационализма, који ствара под непосредним утицајем Декартове филозофије, али на њега утичу и Платон, Аристотел, стоички филозофи, као и неоплатонизам и средњевековна мисао. Спиноза је створио један од најобухватнијих филозофских система у модерном добу, у коме идеје детерминизма у природи и дедуктивног закључивања у мишљењу имају кључну улогу, а постизање моралне савршености човека је крајњи циљ филозофије. Основни проблеми његове филозофије су везани за проблем супстанције, проблем сазнања и политичку филозофију.
Онтолошки проблем
За разлику од Декартовог дуализма, Спиноза заступа монистичко схватање, односно он тврди да постоји само једна супстанца која је бескрајна. Он о њој говори као о узору самог себе (causa sui), Богу или природи. Оно што је узрок самом себи не зависи ни од чега другог у свом постојању, нити се може сазнати на основу било чега другог.
Међутим, о Богу или о природи у целини, према Спинози, не може се рећи ништа одређеније осим да постоји, што значи да његова суштина (essentia) нужно укључује постојање (existentia). По својој суштини Бог ствара, али представља и јединство целокупног створеног света. У складу са тим Спиноза каже да је Бог као стваралачка природа (natura naturans) истоветан са створеном природом (natura naturata), као целином својих модификација у свету.
Пошто је супстанција неограничена, она има неограничено много одређења или атрибута. За разлику од Декарта, Спиноза не тумачи мишљење и протежност као посебне супстанције, него као атрибуте тј. својства исте супстанције. Сваки атрибут под посебним условима развија се у бесконачно много одређења (модификација). Тако се мишљење развија у бесконачно много идеја, а материјална природа у бесконачно много природних тела. Ово бесконачно мноштво Спиноза назива модусима. Пошто су појединачне ствари у свету (модуси) заправо посебне модификације сасвим различитих атрибута, они су неупоредиви. Према томе, коначна, појединачна ствар у оквиру једног атрибута може стећи посебна одређења једино на основу ограничења која потичу од појединачних ствари истог атрибута. Због тога Спиноза каже да је свако одређење у исти мах и ограничење односно негација (Omnis determinatio negatio est.).
Проблем сазнања
Чињеница да имамо одређена знања захтева да објаснимо како до њих долазимо и на основу чега можемо бити сигурни да су она истинита. Спиноза схвата сазнање као одговарање или подударање поретка који влада између ствари у свету. У свакодневном процесу сазнања постоји неколико ступњева који нису исте вредности. Афективна стања (пожуда, радост, жалост,…) и чулне сензације први су степен сазнања. Други степен сазнања односи се на дедуктивно закључивање које се одвија као поступно извођење закључака на основу познатих премиса, као што је демонстративно геометријско сазнање, које је за Спинозу уједно и узор сваког научног сазнања.
Трећи и највиши ступањ сазнања је интуитивно знање. Оно се најкасније открива у непосредном искуству иако представља претходни услов сваког сазнања и основну претпоставку дедуктивног закључивања.
Етички проблем
Спиноза тврди да не постоји слободна воља и да је слобода сазната нужност. У чему се онда састоји морално усавршавање човека? Спинозин одговор би био: морално усавршавање састоји се у појединачном напредовању у погледу рационалног односа према свету.
Уколико се ослањамо само на чулне сензације то има за практичну последицу превласт страсти у деловању, а томе одговара етички стадијум робовања. Ако у сазнајном погледу преовладава демонстративно знање, његова практична последица је контемплативни однос према свету, чему у етичком погледу одговара стоицизам.
Интуиција као највиши ступањ знања има за последицу интелектуалну љубав према Богу, што у етичком погледу одговара стању моралног савршенства.
Политичко учење
Спиноза развија своје схватање државе великим делом под утицајем Хобсовог учења о “друштвеном уговору” “природном стању”. Он тврди да је држава настала као последица договора људи због тога што им је претила опасност од самоуништавања у ткз. “природном стању” које одликује испољавањем ирационалних страсти и стални рат.
Стварањем друштвеног уговора, односно устава, појединци се одричу дела индивидуалног суверенитета и преносе га на суверена (врховна власт) као средишта државне моћи.
На тај начин се друштво развија од традиционалног природног стања до све рационалније државе са тежњом ка савршеној рационалности.
Барух де Спиноза
Аутор Антонy Харе, 2002.