Када је Ниче заплакао: Вечно враћање истог

Ово је моја омиљена сцена из филма „Када је Ниче заплакао“. Из „Веселе Науке“ параграф 341: “Како ти је када се једног дана или ноћи демон дошуња у твоју најусамљенију усамљеност и каже ти: „Овакав живот каквим сада живиш и каквим си живео, мораћеш да живиш још једном и још безброј пута; и у томе неће бити ничег новог, него ће ти се морати вратити сваки бол и свако уживање и свака мисао и уздах и све неизрециво мало и велико у твом животу, и све истим редом и последицом – а исто тако овај паук и ова месечина међу дрвећем, а исто тако и овај тренутак и ја сам. Вечни пешчани сат постојања поново ће се окретати – а и ти са њим, зрнце прашине од прашине!“ Да ли се нећеш бацити на ноге и шкргутати зубима и проклињати демона, који је тако говорио? Или да ли си једном доживео силан тренутак, када би му могао одговорити: „Ти си бог и никад нисам чуо нешто божанскије!“