КАРЛ МАРКС
(1818 – 1883)
“Слобода појединца је услов слободе свих”
Карл Маркс (1818 – 1883) рођен је у јеврејској правничкој породици у Триру. Студирао је у Бону и Берлину где је докторирао са тезом „Разлика између Демокритове и Епикурове филозофије природе“. Уз помоћ Фридриха Енгелса пише главна дела савременог социјалистичког покрета : ’’Манифест комунистичке партије’’, ’’Класне борбе у Француској’’, ’’Капитал’’, ’’Света породица’’, ’’Немачка идеологија’’, ’’Економско-филозофски рукописи’’. Од претежно филозофски усмерених дела најпознатији су : ’’Критика Хегелове филозофије државног права’’, ’’Тезе о Фојербаху’’, ’’Беда филозофије’’, ’’Критика Готског програма’’ и ’’Прилог критици политичке економије’’. Марксова мисао представља карактеристичан модерни спој филозофије, науке и идеологије, односно дијалектике, социологије и економије, а све то уз тежњу ка остварењу социјалдемократске идеје. Стога је Маркс парадигматичан пример модерног мислиоца чија је амбиција да на научно-филозофски начин не само разуме већ и промени свет. У својој чувеној „једанаестој тези о Фојербаху“ Маркс изриче став који ће постати извор бројних потоњих тумачења :
“Филозофи су до сада само тумачили свет, ствар је до тога да се он промени”
Другим речима, као једина разумски заснована истина о свету, филозофија мора да постане социјална стварност. Маркс је формулисао доктрину „новог материјализма“ који је заговарао одвојеност природе и света човека тј. историје. Слика историјског развоја и циља историје код Маркса је ентмитологизирана, секуларизирана прахришћанска есхатологија. Маркс сматра да историја нема завршетка. Принцип историјског материјализма наглашава баш дијалектичност у историји. Вечна је само промена, а све друго је релативно. То је први проблем.
Друго питање односи се на тврдњу да је Марксово схватање историје ентмитологизирана и секуларизирана хришћанска есхатологија. Према томе, марксистичке категорије историје биле би световни превод религиозних одређења нпр. идеја спаса, искупљења, раја, пакла, награде, казне. Ако хришћанска есхатологија говори о спасу и рају као блаженству, онда то не може никако бити исто што и борба за равноправност и подизање социјалног стандарда.
“Човек ствара религију, религија не ствара човека (…) Ова држава ово друштво производи религију, искривљену свест о свету, јер је оно изопачени свет. Религија је уздах потлаченог створења, душа света без срца, као што је и дух бездушних прилика. Она је опијум народа”
Стварност или збиљност света основни је проблем Марксове филозофије. Марксов појам праxиса почиње задатком: конкретни човек и његова конкретна историјска пракса. Категорија праxис треба да открије и оствари будући свет. Маркс своје приговоре саопштава са тла праксе. Главни недостатак је да је спољни свет схваћен само као објект према којему стоји субјект, а не као чулна људска делатност. Дакле, спољни свет је резултат људског рада тј. праксе.
“Не одређује свест живот, него живот одређује свест”
Ту је бит испољавања човекове егзистенције. Дух марксизма постао је ’’светска душа’’ новог хтења и рада стотине милиона људи.
Марксов споменик у Лондону
